Архангел Михаило
Божији благослов и заштита св. Архангела Михаила свима који данас славе (па и вашем админу), онима који иду на славу и осталим народима на планети који ни не знају за данашњу славу.
May God bless all of you who are celebrating your Slava today and may He bless other nations who do not yet know for this joy!!
Архангел Михаило, живописала Весна Биорац
Архангле Михаило, живописала Весна Биорац
Pravoslavne Ikone
Ovo je pravoslavna ikona svetog Dimitrija, koju sam pre neki dan naslikala.
Pravoslavna ikona sv. Dimitrije – Vesna Biorac
Pravoslavna ikona sv. Dimitrije – Vesna Biorac
Pravoslavne ikone
Православне иконе користе светлост као ликовни језик, којим се изражава однос љубави која спаја за нас невидљивог Бога Оца или Свету Тројицу са сваким Светитељем. Наиме, Свет је онај који учествује у светлости коју дарује Бог.
Икона по дефиницији јесте уметност у којој сликани лик учествује у светлости, па је искључено да се деси нека случајна светлосна околност, где би лик био једном половином осветљен, а другом се налазио у сенци неког објекта.
Православна икона је сликарство светлости не у смислу да свугде постоји светлост, јер је јасно видљиво да по контурама иконе постоје сенке, али су оне више исказане топлим бојама, него тамнилом. Ипак, главну реч носи светлост.
Православне иконе, св. Јован Крститељ, рад Весна Биорац
Светлост је одговорна за промену простора на икони, на проширену перпективу, где се предмети и бића, који су далеко и требало би да буду у перпективи, што значи да би требало да сликају нејасније и осeнченије, на икони приказани у нераскидивој блискости са дешавањима и ликом који су у првом плану.
На икони примећујемо врсту апстраховања, које карактерише целокупно хришћанско сликарство.
Апстраховање је настало услед вере у непропадљивост, у васкрсење Христово и васкрсење целокупног људског рода. Хришћанска вера у непропадљивост је тако радикално била доживљавана у првим епохама хришћанства, да је аскетски појам катарзе, тј потребе очишћења од страсти, започео као очишћење од свега онога што нас спречава да ступимо у однос љубави са Христом.
То значи да страсти и грех нису разумевани само као нешто прљаво, па ко их се ослободи биће очишћен и биће бољи човек, него као све оно што човека спречава да дође у однос са Христом, који дарује бесмртност и васкрсење.
Православне иконе не сликају напросто морално савршене људе, већ представља људе који су успели да заволе Христа и који су, због љубави према Њему, постали Њему слични.
Pravoslavne Ikone
Православна икона је уметност која се јавила под утицајем нечег сасвим новог у људској историји, а то је Христос, Његово учење и невероватно спасење у вечности, које је учинио за све нас.
Под утицајем ове новости, сасвим спонтано је формирана нова уметност, која је желела да прикаже свет на сасвим нови начин.
Оно што је најважније у икони је СВЕТЛОСТ, која је сасвим другачија од уобичајеног западног сликарства. Икона доноси центрипетално, богато осветљење и центрифугално ограничено осветљење БЕЗ СЕНКИ иза било ког бића или предмета.
На православној икони целина и део не бију битку. На икони је важан сваки део, као што је у животу важна апсолутно свака личност као непоновљива вредност.
Јер уистину православан човек посматра целу творевину и свако створење појединачно, не страствено, не освајачки и потрошачки, употребно – вредносно, него на обједињавајући начин, евхаристијски и славословни.
Православна икона се не исказује помоћу сенке, него све образује помоћу светлости. Личност на икони се приказује њеним учешћем у светлости, која осветљава сваку појединост на икони, а да се при том не види где је извор светлости.
Елеменат светлости, коју иконописац уводи на икону, врши се помоћу светлих боја, поготову жуте. Схватање 
светлости на икоји никако није натуралистичко, већ се напротив ради о светлости, која не следи нужно природни закон, чиме се јасно уводи елеменат СЛОБОДЕ ОД СВАКЕ ПРИРОДНЕ НУЖНОСТИ.
Ако, на пример, погледамо цртеж иконе Васкрсења Лазаревог, што је приказ без боје и светлости, приметићемо да човек који помера плочу са Лазаревог гроба, помера нешто што је тешко. Цртеж увек бива реалистичан и са довољно уверавања да плоча има тежину и да је човек уложио велики труд да би је померио.
Ако, међутим, поново погледамо целокупну насликану икону са присуством боја и, што је најважније, светлости, видећемо, како уз помоћ светла на икони, нестаје осећај да у том насликаном простору важе закони тежине.
Православне Иконе – техника сликања
У иконографској уметности се сваки поједнични део слика од почетка до краја и не прелази се на следећи део док се претходни не заврши. Дакле, иконописац прво заврши одежду, па тек онда прелази на лице, а кад заврши лице, прелази на косу итд.
Сви знамо да су правила западне уметности сасвим супротне.
Још су одреднице византијске иконографске уметности такве да сасвим сажето могу да прикажу целокупну шуму, која би се састојала од 5-6 јасно исликаних и међусобно различитих стабала, од којих би свако стабло приказивало своје подједнако осветљене и међусобно јасно разграничене листове.
Или би се представио један град као целина од 5-6 јасно исликаних кућа, тако да се свака од њих види са свим њеним детаљима. Иконопис прибегава Компромисној САЖЕТОСТИ, која очувава јасноћу појединачног, а не тежи смањењу појединачног, које га чини нејасним и мутним.
Када, на пример, посматрамо дрво које је насликано на икони ”Цвети – улазак Христов у Јерусалим”, приметићемо да су са потпуном јасношћу осликани сви листови на дрвету и да су обасјани истом светлошћу, а
Икона Цвети
не различитим степенима осенчености, који једне делове крошње наглашавају, а друге потцењују.
У ренесансним, западним сликарским делима се замагљује целина дрвета да би нам у првом плану био показан један лист, док у византијској иконографској уметности целина и део нису противуречни, јер се та уметност не изражава борбом целине и дела.
Све што се приказује на икони и сваки њен део има своју вредност, која се не исказује односима из наше појавне реалности, већ се влада по мерилима једне друге реалности. Овде су целина (дрво) и њени делови (сваки лист појединачно) приказани једнако и равноправно, чиме се посматрачу наглашено даје утисак мирног јединства целине и делова.
Православне Иконе
У овом видеу можете видети фотографије иконе Господа Исуса Христа, коју сам недавно живописала.
Преображење Господње и наше Преображење
Празник Преображења Господњег сваке године пада 19. августа и један је од тзв. Господњих празника, што значи да је везан за догађаје из живота Исуса Христа, док је боравио у нашој реалности.
Преображење је изузетно важан празник, јер нас упозорава на могућност невероватног преображавања наше пале природе.
Првородним грехом (почињеног од прародитеља Адама и Еве), унутрашњи свет сваког људског створења је изопачен и поремећен. Првобитни човек био је изузетно биће кога није могла потопити вода, запалити ватра, које је чуло и видело на даљину тј имало видовитост, које се кретало у простору на неописив начин за данашње поимање и имало УМ, унутрашњи центар бића, којим је био у непрекидном контакту са Богом, што му је давало, за наш појам, натприродне моћи.
Из таквог стања неописиве сладости сталне комуникације са Богом и изузетних природних моћи, постали смо, због непослушности прародитеља, ово што смо сада.
Но, доласком Христовим и преображајем на гори Тавор, Господ Исус Христос је засијао нествореном Божанском енергијом, коју је носио у себи, пошто је био и Бог, а не само човек. У трену, пред 3 изабрана апостола-ученика, показао је да поседује Божанску природу, која је пажљиво била заклоњена и прикривена обичним људским телом. Ученици су пали на земљу од страха!
Господ Исус Христос нам је показао да и ми можемо преобратити нашу палу и изопачену природу, да и ми 
можемо засијати Нествореном Божанском светлошћу, ако практикујемо старинске, сада и у нашој цркви прилично заборављене методе аскетизма.
Данас у ретко којем манастиру проналазимо базичне методе подвизавања, које воде очишћењу душе и просветљењу, готово да једва проналазимо практиканте свемоћне молитве од једне реченице – Исусове молитве. Да ни не помињем парохијске цркве.
Данас већина говори да су презаузети и да не могу да теже сталној молитви, да то није за нас.
Али Христови позиви на преображај су исти и Његова помоћ је иста и Његов благослов. Једино ми већином нисмо спремни да примимо дарове Благога Господа.
Тропар Успења Пресвете Богородице
Ко жели и има потребу да научи Тропар Успења Пресвете Богородице, снимила сам краћу, тзв. певничку верзију. Овај Тропар се пева на празничној Литургији Успења Пресвете Богородице тзв. Велике Госпојине, која увек пада на 28. август, а означава и крај двонедељног поста посвећеног Богородичином Успењу.
Тропар, глас 1.
В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси, Богородице. Преставиласја јеси к животу, Мати сушчи Живота и молитвами Твојими избављајеши от смерти души нашја.
Ова верзија Тропара је најупотребљивија када певница има само једног или пар певача, дакле кад не пева хор. Певница најбоље и сарађује са свештеником, јер током Литургије се физички налази ближе свештенику, посматра којом брзином свештеник служи и појац-појци буду флексибилнији у дужини трајања Литургијских песама, у служби праћења свештениковог темпа служења.
Ја певам сама за певницом. Појац у том случају има обавезу да се подреди брзини служења свештеника и да брже или спорије пева Литургијске песме. Волим певничко појање јер је флексибилније, брже, динамичније, мада хор може да звучи неупоредиво лепше.
И сама сам научила пар Тропара са интернета, захваљујући непознатој браћи који су их снимили, па желим да и ја учествујем у дељењу знања. Била бих срећна ако бих овим путем помогла некоме да научи овај леп и почан Тропар.
