Шта су Православне Иконе

Шта су Православне Иконе

Хришћанска вера је наука о спасењу душе. Међу људе је дошла откровењем (открићем, објашњењем), које је начинио сам Господ Исус Христос, Син Божији. Господ Христос нам је донео Истину о Богу, свету и човеку, те како човек може спасити своју душу и бити у близини Божијој, јер је за то и створен.

Христос назива своје учење “новим вином“ и “хлебом сишавшем са Небеса“. А апостол Павле каже да “старе ствари пролазе и, гле, нове долазе“.

Јасно је да и уметност ове нове религије и новог учења,  следи принципе новине и развија сасвим нову, специфичну и до тада невиђену врсту религиозне уметности – православне иконе и фреске.

Као што је Христова религија онакве какве до тада није било, тако бива и са хришћанском уметношћу.

sveta petka, vesna biorac

Икона свете Петке, док је рађена – рад Весна Биорац

Архитектура ове нове религије, музика, сликарство, света поезија – исказана у богослужбеним текстовима, храни душе испуњеношћу Духом Светим.

Православни иконопис је своје главне карактеристике усисао из Византијског окружења, када се називао хагиографијом или сликарством светих и светиње. Као што је био случај са осталим видовима хришћанске уметности, ни иконографија није служила да би пружала задовољство централном људском чулу – виду, већ да га духовно трансформише на начин да у видљивим стварима света који нас окружује, можемо духовним очима видети оно што га надилази.

Зато хагиографија или иконопис није театрална уметност.

Света уметност Византије није лако разумљива, поготову не данашњем човеку. Она је израз духовности и узлета хришћанске мисли, која је софистицирана и другачија од света којим смо окружени.

Православне иконе и фреске су израз Божанске Једноставности, која је у самој основи Христове нове религије и сасвим је непозната паганском поимању света, које жуди за чулним спектаклима.

Из тог разлога западна хришћанска уметност, склона паганизму, није дуго могла подносити Божанску Једноставност византијске уметности, као што ни у духовном смислу није могла дуго са разумевањем носити Божанску Једноставност философске мисли које смо наследили од Христа.

Тако, као што су западни теолози почели искривљавати Божанску Једноставност Христове Мисли, тако су је извитоперили и у сакралној уметности, поготову у периоду Ренесансе.

Западана религиозна уметност је упала у идолатрију, следећи пад филозофске хришћанске мисли западне цркве.

Ренесанса се, у ствари, може назвати периодом повратка на идолатријску мисао и уметност. Преображавајућа хришћанска византијска уметност је у том периоду заувек уништена у укусу западног хришћанина. Уметници су, као у паганско време, наставили копирати лица, природу и призоре који их окружују.

Нит преображењске уметности је сатрвена и доживљена недовољном и превише једноставном.

Али, на жалсот, рационална уметност прати рационалну мисао и филозофију. Мистика и дубина је тиме изгубљена. Зато рационална уметност нема мистику нити духовност. На таквој слици видиш лик човека, преобученог у свеца, али не самог свеца.

Наиме, благослов  Божијег Царства, нема ничег заједничког са емоционалном срећом коју овде доживљавамо и нема никаквог додира са чулним задовољствима која током овог живота можемо осетити.

Апостол Павле, говорећи о благословљености и духовној радости Царства Небеског, објашњава да то људско око није видело, а уши нису чуле.

Како онда такав чудан, необјашљив духовни свет, који лежи изван поимања овог света, може да се уметнички опише сликајући природан свет који нас окружује и који је близак нашим чулима?

Наравно, уметник икописац мора узети извесне елементе видљивог света, да би се могао приближити чулима посматрача, али да би могао да искаже оно што превазилази чула ( што око није видело, нити ухо чуло), потребно је да дематеријализује преузете елементе видљивог света. Мора знати да их уздигне на виши план, да их трансформише из овосветског у духовно.

Свети Јован Лествичник је рекао; “Видео сам људе преиспуњене страственом овосветском љубављу, али  када су примили Светлост и пошли ка Христу, та страствена овосветска љубав трансформисала се у њима, Божанском милошћу, у велику љубав ка Господу, несхватљиву за оног који пасионирано воли овај свет.“

ikona gospoda isusa hrista

Икона Господа Исуса Христа – иконописала Весна Биорац

Дакле, чак и материјални елементи овог света, коришћени у Византијском православном иконопису, морају се супер-природно трансформисати у духовно, пролазећи кроз душу иконописца који живи у складу са Христовим заповестима.

Иконописац треба да на православним иконама искаже Царство Небеско, колико је то могуће у још присутној оптерећености сопственим материјаним телом и везаношћу за материјани свет, оно што “око не виде, нити су уши чуле“.

Posted on 8. јула 2012., in О Православним Иконама and tagged , , , . Bookmark the permalink. Поставите коментар.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: